Очекује се да амерички председник Доналд Трамп у најкраћем року изда директиву за гашење Министарства образовања, јавило је неколико америчких медија на основу својих извора, почевши од Wалл Стреет Јоурнала.
Како јавља НПР, Трамп би могао већ данас да нареди министарки образовања Линди Мекмахон да „предузме све неопходне кораке како би се олакшало затварање Министарства образовања“.
Трамп је више пута позивао на елиминацију ове институције, називајући то „великом преваром“. Затварање је предложио још у свом првом мандату, али Конгрес тада није реаговао. Његова администрација сматра академске институције тереном битке између култура, где су спорна питања слобода говора у кампусима, програми разноликости, једнакости и инклузије (ДЕИ) и права трансродних особа.
Током дугачког обраћања пред Конгресом у уторак Трамп је рекао да ће заштитити децу од „токсичне идеологије у школама“, оштро критикујући тзв. „wоке“ идеје. Поменуо је и анегдоту о девојчици (13) коју је школа, наводно без пристанка родитеља, охрабривала да користи друго име и женску заменицу „она“ замени са „они“.
Са финансијског аспекта, блиски Трампов сарадник Илон Маск, на челу Одељења за ефикасност владе (ДОГЕ), претходно је укинуо уговоре овог министарства у вредности од скоро милијарду долара, у настојању да елиминише непотребне трошкове. Међу њима се нашло и 29 грантова за ДЕИ обуку.
Они који бране постојање министарства кажу да је оно кључно како би се стандарди јавног образовања одржали на високом нивоу и оптужују републиканце да покушавају да подстакну образовање искључиво ради профита. Такође истичу да би моментално затварање извршном наредбом могло да поремети десетине милијарди долара федералне помоћи школама, као и државну помоћ студентима за школарине.
Просветни радници и синдикати, као што су Национално удружење за образовање (НЕА) и Америчка федерација наставника (АФТ), оштро се противе ницијативи. НЕА тврди да би то било катастрофално за студенте у заједницама са ниским примањима, лишавајући их критичних услуга. АФТ упозорава да би 26 милиона ученика који живе у сиромаштву и 7,5 милиона са инвалидитетом тиме лишили кључне подршке, наглашавајући потенцијалне негативне утицаје на „једнакост у образовању“.
Мекмахон је рекла сенаторима да ће за демонтирање министарства бити потребна акција Конгреса, али је и више пута обећавала да ће се наставити финансирање федералних школа којима је Конгрес доделио помоћ, у школским окрузима са ниским примањима.
Пошто су САД федерација 50 држава, свака од њих има сопствено министарство образовања са надлежностима независним од Вашингтона, тако да укидање федералног не значи да ће ова институција нестати.
„Експлозија“ буџета Министарства образовања кроз историју
Претеча овог министарства настала је још 1867. године, али у модерној форми почело да ради 1980. Буџет прошле године нарастао је на 268 милијарди долара, а на оснивању је био „само“ 14 милијарди, што би, када се урачуна инфлација, данас вредело око 60 милијарди.
Федерална регулација образовања постала је популарна током Хладног рата, посебно 50-их, док су две суперсиле водиле „Свемирску трку“. У САД је расла подршка за више улагања у јавно образовање, а посебно развој природних наука. Школе су такође служиле јачању патриотизма и националног идентитета у јеку ривалства са Совјетским Савезом.
Дебата о постојању Министарства образовања почела је убрзо након оснивања, током мандата републиканског председника Роналда Регана, који се у кампањи залагао за његово укидање. Током говора о Стању уније предложио је буџетски план којим би се укинило то и Министарство енергетике, да би затим искористио закон о образовању из 1981. би умањио бирократију и прописе око коришћења федералних срадстава од стране појединачних држава.
Први Реганов министар образовања, Терел Бел, основао је Националну комисију за изврсност да истражи и објави студију „Нација у ризику“ 1983. године коју неки у образовној заједници сматрају „најутицајнијим извештајем о школовању у америчкој историји“. У њему се позива на ригорознији, поједностављени наставни план и програм за основне школе (К-12), повећано улагање у квалитетне програме припреме наставника и захтевније стандарде за упис на колеџе и универзитете, између многих других препорука. „Нација у ризику“ значајно је утицала на правац америчке образовне политике, доприносећи расту стандардизованог тестирања, реформи федералног наставног плана и програма „на основу стандарда“ и алтернативним школским опцијама, укључујући чартер школе и програме ваучера, пише магазин Тиме.
Републиканци су полако прихватили Министарство образовања, тако да је Џорџ Буш Млађи 2000-их спровео највећи програм експанзије федералних надлежности над образовним системом под називом „Ниједно дете неће бити остављено“ (Но Цхилд Лефт Бехинд).
У првом мандату Трамп је одсекао милијарде долара намењених образовању из федералног буџета почевши од 2017. Затим је, као одговор на ванредно стање због пандемије ковида-19, потписао Закон о помоћи и економској безбедности (ЦАРЕС) 2020. који је школама обезбедио помоћ од 13 милијарди долара.
Аргументи за и против укидања Министарства образовања
У ауторском тексту у одбрану Министарства образовања Тиме признаје да оно „има простора за напредак“, али напомиње да је створено да „позива државе и образовне институције на одговорност за отклањање штете од сегрегације, одржавање једнакости, подршку ученицима свих способности и подизање ученика и породица из сиромаштва“.
У америчким медијима појавило се много анализа и мишљења за и против Трампове иницијативе, које је добро сумирао бивши наставник и директор средње школе Квентин Шепард у ауторском тексту за специјализовани портал за јавну управу Дистрицт Администратион.
Он наводи следеће аргументе у корист гашења Министарства образовања:
Локална контрола и флексибилност: Заговорници укидања тврде да образовањем најбоље управљају државне и локалне власти, пошто су ближе специфичним потребама својих заједница. Овај локализовани приступ могао би омогућити школама да прилагоде своју политику, наставни план и програм и расподелу ресурса како би се боље уклопили у јединствену демографију својих региона. На пример, сеоске школе могу имати знатно другачије потребе у поређењу са урбаним центрима, а локалне власти би могле бити боље опремљене за решавање ових диспаритета без мешања федералне државе.
Финансијска ефикасност: Заговорници демонтаже указују на потенцијалне финансијске користи. Елиминацијом федералне агенције, милијарде долара би се могле преусмјерити у државне буџете за образовање, што би потенцијално омогућило иницијативе које имају више утицаја на локалном нивоу. Аргумент је да би уклањањем бирократских слојева државе могле ефикасније да користе финансије за образовање, фокусирајући ресурсе директно на наставнике, учионице и ученике.
Смањен федерални утицај: Неки критичари тврде да Министарство образовања промовише прогресивну политичку агенду међу децом, укључујући родну идеологију и критичку теорију о раси. Укидањем одељења, присталице верују да могу да врате федералне надлежности назад у појединачне државе, које већ одлучују о већини образовних питања. Ова промена би потенцијално могла довести до разноврснијих образовних приступа широм земље, одражавајући локалне вредности и приоритете.
Шепард такође наводи четири главна аргумента у корист очувања Министарства образовања, која се углавном односе на наводно маргинализоване групе:
Заштита угрожених ученика: Министарство игра кључну улогу у спровођењу федералних закона који забрањују дискриминацију у образовању. Оно надгледа програме који подржавају ученике са инвалидитетом кроз Закон о образовању за особе са инвалидитетом (ИДЕА) и студенте енглеског језика (ЕЛЛ). Без федералног надзора, ови програми би могли да изгубе финансирање или да се недоследно примењују у свим државама, потенцијално остављајући угрожено становништво без подршке од критичног значаја.
Одржавање једнакости у образовању: Федерални надзор игра кључну улогу у осигуравању да сви ученици, без обзира на њихово порекло, имају приступ опцијама за образовање. Улога министарства у прикупљању података, спровођењу истраживања и ширењу информација помаже у идентификацији најбољих пракси у образовању и подржава напоре да се унапреди амерички образовни систем. Елиминисање би могло да погорша постојеће неједнакости и остави најугроженије студенте у неповољном положају.
Очување подршке за високо образовање: Одељење за образовање је одговорно за дистрибуцију савезне финансијске помоћи за образовање, укључујући подршку за савезне програме кредита за факултете и грантове. Укидање би могло да створи изазове за институције које се више ослањају на федерални новац, потенцијално чинећи високо образовање мање доступним и скупљим за многе студенте.
Финансијске импликације: Елиминацијом федералне агенције, милијарде долара би се могле преусмерити у државне буџете за образовање“. То може да значи, али и не мора. Такође, нема гаранције да ће та средства наћи пут до локалних округа. Док би се бирократија могла смањити на савезном нивоу, та бирократија може бити 50 пута већа ако њоме управља свака држава.
Либертаријанска теза о „расаднику социјализма“ на универзитетима
Најјаче и најдоследније критике Министарства образовања су деценијама долазиле од стране либертаријанаца, који се залажу за укидање и многих других федералних институција и драстичне резове у Федералном буџету, због чега је њихов представник у Сенату Ренд Пол, нашао заједнички језик са Маском.
У недавно објављеном тексту Томаса Дилоренца са либертаријанског Мизес института, наводи се да су амерички унверзитети заправо „дисфункционални инкубатори социјализма“. Аутор наводи став зачетника Аустријске економске школе Лудвига фон Мизеса који је универзитете назвао „расадницима социјализма“, због, како тврди, неизбежне социјалистичке пристрасности свих образовних институција које финансира влада.
Овај став уклапа се са критикама Трампа и његових савезника да је високо образовање политизовано и промовише левичарске, прогресивне и „wоке“ идеје, које радикализују студенте, али их уопште не припремају за тржиште рада. Такође, Трамп је недавно најавио да ће укинути сво финансирања за колеџе, школе и универзитете који „дозвољавају незаконите протесте“. То је уследило након што су на Барнард колеџу у Њујорку избили насилни протести, а група од више од 50 анти-израелских демонстраната заузела зграду у кампусу.
Дилоренцо сматра да су универзитети произвели генерације студената који знају да понављају левичарске мантре о разним темама, али немају елементарне вештине критичког размишљања, за шта криви тзв. „критичку теорију“ коју промовишу „марксистички“ професори.
„Скоро сви универзитети су или државни универзитети које финансира држава или приватни универзитети непрофитног сектора који примају значајне државне субвенције, што их чини де факто државним универзитетима. Запамтите: Онај ко узме краљев шилинг постаје краљев човек. Као такви, немају праве муштерије у пословном смислу. Студенти не мисле о себи као муштеријама, као да су купци рецимо у „Старбаксу“ или пицерији. Они ретко плаћају школарину због једне ствари; то раде мама и тата или порески обвезници, или банке које им дају студентске кредите. Родитељи могу да плаћају школарину, али деца су та која убирају примарне бенефиције високог образовања, ако такве бенефиције уопште постоје. Дакле, притисак потрошача који води ка суверености потрошача је веома слаб“, објашњава Дилоренцо тржишну логику иза улагања у сопствено образовање.
Огроман број америчких студената са факултета излази у великим дуговима, због чега, на пример, не могу да изваде хипотеку и дуго остају подстанари или се враћају код родитеља, што није био случај са претходним генерацијама. Укупни студентски дугови у 2024. достигли су 1,77 билиона долара, а како је Пеw Ресеарцх Центер известио у септембру прошле године, Американци за образовање дугују 42 одсто више него деценију раније.
Такође забрињава податак да 25 одсто Американаца између 18 и 39 година имају студентске дугове. Просечни дугови за први степен високог образовања су између 20 и 25 хиљада долара, а за оне који су платили постдипломске студије расте на 40 до 50 хиљада.
Дилоренцо такође тврди да се, због скоро потпуног одсуства притисака купаца и акционара, па чак избора, универзитетски администратори често понашају као „диктаторски тирани“ који никоме не одговарају, због чега се предавачи са либертаријанским или конзервативним ставовима некада плаше да држе лекције о поштовању имовинских права, владавини закона или предузетништву.
Он у корист своје тезе да политички идеолози користе високо образовање за индоктринацију наводи теорију италијанског комунисте Антонија Грамшија (1891-1937) о „дугом маршу кроз институције“, где се описује како ширење комунизма у земљи треба да крене од универзитета.
