Грађане који подржавају СНС називали су „ћацијима“, крезубима и неписменима, пензионерима би одузимали право гласа, а политичке неистомишљенике би јурили, „јахали“, лустрирали и затварали. Сада су схватили да без гласова тог истог народа не могу да дођу на власт.
Више од годину дана блокадери су грађанима Србије показивали шта о њима заиста мисле. Нису морали људи да нагађају какву им будућност припрема самозвана елита – она им је то свакодневно саопштавала на улицама, друштвеним мрежама и у телевизијским наступима.
Свако ко је гласао за Српску напредну странку, ко је подржавао председника Александра Вучића или се само усудио да не прихвати блокадерску политику, проглашаван је „ћацијем“, крезубим, неписменим, сиромашним, поткупљеним и недостојним да одлучује о сопственој држави.
Из блокадерских кругова и са налога који их подржавају стизале су поруке да присталице и чланове СНС-а треба јурити по улицама, „јахати“, „динстати“, лустрирати, извести пред судове и трпати у затворе. Све заједно, без индивидуалне кривице, поступка и доказа – само зато што припадају странци или гласају другачије.
Чули су се чак и захтеви да пензионерима треба одузети право гласа, односно забранити да одлучују на изборима, јер се њихова политичка воља не допада самозваној елити. Једна таква објава, којом се забрана гласања тражи за пензионере и све старије од 60 година, појавила се и почетком августа. Дакле, људи који су деценијама радили, градили земљу и подизали генерације, према блокадерској логици не би смели да се питају о њеној будућности.
Толико о демократији.
Више од годину дана блокирали живот и образовање
Блокадери нису остали само на увредама и претњама. Месецима су грађанима одузимали право на нормалан живот, слободно кретање, рад и образовање.
Блокирали су улице, раскрснице, мостове, факултете и институције. Заустављали су саобраћај и спречавали људе да стигну на посао, код лекара или својим породицама.
Студенте који су желели да уче и полажу испите држали су као таоце политичке борбе, док су блокаду наставе представљали као врхунац борбе за друштво.
Ко се успротивио, био је изложен вређању и таргетирању. Ко је покушао да прође кроз блокаду, ризиковао је сукоб. Ко је рекао да жели нормалан живот, проглашен је непријатељем.
Грађане и функционере гађали су јајима, поливали водом, показивали им средњи прст, а појединци нису презали ни од показивања полних органа. Нападали су полицајце, вређали их и гађали предметима, док су одлазак пред куће политичких неистомишљеника покушавали да представе као легитимни облик притиска.
Другим речима, приватни живот, дом и породица престали су да буду граница оног тренутка када би блокадерски кругови некога прогласили метом.
И мртвог дечака измислили да би подигли тензије
Посебно опасан пример представљала је тврдња да је малолетни дечак из Ваљева преминуо од последица наводне полицијске бруталности.
Без потврде, идентитета, медицинске документације или званичних података, пласирана је прича о смрти шеснаестогодишњака. Говорило се да је дечак претучен, оперисан, а затим и да је преминуо. Прича је коришћена за подизање тензија и стварање атмосфере у којој би свако насиље према држави и полицији било унапред оправдано.
Испоставило се да наводна смрт није потврђена и да је јавности пласирана још једна неистина. Упркос томе, готово нико од оних који су ширили такву причу није показао одговорност нити се извинио грађанима које је покушао да узнемири и изведе на улицу.
Сада се чак обележава годишњица догађаја у Ваљеву, док се преко чињенице да је јавност обмањивана причом о смрти малолетника прелази као да се ништа није догодило.
То више није политичка пропаганда. То је опасно играње људским животима и емоцијама читавог друштва.
После свих увреда и сејања страха схватили да им требају гласови
А онда су блокадери погледали истраживања, пребројали своју подршку и схватили непријатну истину: на власт се не долази само гласовима из врачарских салонаца, кафића „круга двојке“ и са пажљиво уређених профила на друштвеним мрежама.
За победу на изборима потребни су им управо они људи које су месецима вређали.
Потребни су им пензионери којима би забранили да гласају. Потребни су им радници које су спречавали да стигну на посао. Потребни су им студенти којима су блокирали образовање. Потребни су им пољопривредници, домаћице, продавци, медицинске сестре, возачи, занатлије и становници малих места које су називали неписменима, сиромашнима и политички недораслима.
Блокадери су, изгледа, спремни и на највеће жртве зарад доласка на власт и, како воле да кажу, „спасавања Србије“. Засели на своје тастатуре и одлучили да из својих врачарских салонаца вредних милионе евра и урбаних поткровља „круга двојке“ коначно ступе у контакт са оним што доживљавају као „необразовану и сиромашну Србију“.
Попут другог силаска међу обичан свет, такозвани вечити студенти спустили су се са својих елитистичких висина међу – плебс. Међу српски народ.
Народ за њих није народ, већ „подручје“ у које треба ући
Повод за овај изненадни налет социјалне осетљивости јесте оцена Зорана Стојиљковића, професора Факултета политичких наука у пензији, изнета у тексту таблоида „Нова“ под насловом „Предизборни програм студената: заштита запослених и отварање афера власти“.
– За изборну промену јако је важно изаћи из урбаног дела становништва и ући у подручје необразованих и сиромашних. Ако је то студентима пошло за руком, то је онда уздрмало овај режим. Важно је што су студенти показали да су социјално осетљиви – оценио је Стојиљковић.
Већ начин на који се говори о грађанима Србије довољно открива. За блокадерску елиту они нису људи са својим животима, породицама, проблемима и политичким ставовима, већ некакво „подручје“ у које треба „ући“ пред изборе.
Као да је реч о неистраженој територији коју треба освојити, а не о сопственом народу.
Нема ни покушаја да се каже како треба разговарати са грађанима, саслушати их или разумети због чега бирају одређену политику. Не, потребно је „ући“ међу „необразоване и сиромашне“, као да самозвана елита креће у антрополошку експедицију по непознатим крајевима.
И све то након што су те исте грађане дуже од годину дана вређали, понижавали, блокирали и застрашивали.
Вучић разговара са грађанима, они им пишу поруке на Фејсбуку
У поменутом тексту тврди се да је кампања за изборе, који још нису ни расписани, већ у пуном јеку. Председнику Србије Александру Вучићу замера се што „по шаторским весељима обилази мала места“, док се као велики политички искорак представља то што су такозвани студенти почели да на Фејсбуку, у неколико кратких цртица, објашњавају „шта ће студенти урадити за вас“.
Дакле, док Вучић разговара са људима у градовима, селима и засеоцима и решава проблеме сваког ко му се обрати за било какву помоћ, а примера за то је безброј, блокадери су открили Фејсбук и одлучили да преко друштвених мрежа покажу колико су „социјално осетљиви“.
Вучић стане пред грађане, саслуша њихове проблеме, прими критику ако је има и покуша да пронађе и пронађе решење. Блокадери грађане прво назову неписменим и крезубим, а затим им са безбедне удаљености пошаљу објаву у којој објашњавају шта ће наводно учинити за њих.
То никако није социјална осетљивост, већ чиста манипулативна предизборна рачуница.
Милиони грађана не гласају зато што су „необразовани“
Према таквој логици, 1.783.701 грађанин који је 2023. године гласао за листу „Александар Вучић – Србија не сме да стане“, као и 2.224.914 бирача који су на председничким изборима 2022. подржали Вучића, свој избор направили су зато што су – сиромашни и необразовани.
Није, дакле, могуће да имају свој став. Није могуће да виде путеве, болнице, школе, фабрике и промене у местима у којима живе. Није могуће ни да једноставно не желе да државу предају људима чији се политички програм пречесто сводио на блокаде, насиље, паљење контејнера и бесконачно прелажење пешачких прелаза.
Према блокадерској памети, народ је само недовољно образован да би схватио сопствени интерес.
Срећом, ту су они да га образују. Преко Фејсбука.
Мала места за њих су очигледно само резервоари гласова насељени „сиромашнима и необразованима“, којима треба објаснити да су до сада погрешно гласали, погрешно размишљали, а вероватно и погрешно живели.
Подсмевају се и малим местима и традицији
Док се блокадерски кругови подсмевају „малим местима“ и шаторима, заборављају да су се под тим истим шаторима генерације Срба венчавале, славиле рођења и пунолетства, испраћале синове у војску, дочекивале рођаке и пријатеље, али и заједно подносиле туге и неправде.
Оно што је за њих предмет подсмеха, за велики део Србије представља живот, традицију и заједништво.
За разлику од њих, Вучић се годинама труди да обиђе сваки крај земље, разговара са грађанима, саслуша њихове проблеме и покуша да пронађе решење. Не плаши се да стане ни пред људе који га критикују и чује оно што му се можда неће допасти.
Не стиди се ни да каже да му је Кокин Брод лепши од Хвара и Бриона, на којима тако радо одмара самозвана блокадерска елита која би данас да спасава сиромашне грађане Србије – само док од њих остаје довољно удаљена.
Како ће се борити за народ који презиру?
Ту долазимо до кључног питања: како људи који желе поверење грађана планирају да се боре за народ који очигледно посматрају са висине?
Како ће разумети проблеме обичног човека ако га унапред сврставају међу сиромашне, необразоване и политички недорасле? Како ће чувати земљу ако се стиде њене историје, традиције и идентитета? Како ће водити људе којима се подсмевају и чији начин живота не познају?
И како данас очекују глас од човека којег су јуче називали „ћацијем“, крезубим и глупим? Како ће прићи пензионеру којем су желели да одузму право гласа? Како ће убедити родитеље да им верују након што су њиховој деци блокирали право на образовање? Како ће затражити подршку полицајца којег су вређали, гађали и нападали?
Народ није експериментално „подручје“ у које се улази пред изборе. Грађани нису маса коју треба преваспитавати нити гласачка тела која чекају да им неко из врачарског салона објасни како треба да мисле.
Да бисте водили Србију, морате најпре да је познајете. Да бисте се борили за њен народ, морате да га поштујете. А да бисте заслужили његово поверење, морате да будете спремни да га саслушате – а не да му се подсмевате.
Није грех бити сиромашан. Није срамота ни немати факултетску диплому. Човекова вредност не мери се квадратуром стана, адресом, титулом нити припадношћу самопроглашеној елити.
Много је већа срамота одрећи се сопствених корена, понизити свој народ и сетити га се само онда када су вам потребни његови гласови.
