Од велике „солидарности“, „јединства“, „разумевања“ међу блокадерима терористима након годину и по дана није остало ништа. Баш као што је и говорио председник Србије Александар Вучић, успели су да се поделе и по питањима која нико није постављао.
На страну то што не знамо став свих субјеката, чланова те секте о најважнијим питањима: Косову и Метохији, односу ка дешавањима у Сребреници, српским жртвама у крвавим ратовима 90-их, према питању одговорности жуте куге за економску пропаст Србије почетком 2000-их година, као гром из ведра неба одјекнуле су нове поделе.
Здравко Понош (за пријатеље ПоНАТОш), један од вођа парламентарне фракције блокадерско-терористичке секте показао је гостујући на Н1 (НН1), старијем брату Тајкунско-терористичке лажовизије (ЛЛЖ), шта мисли о плану једног дела блокадера да ту парламентарну фракцију у потпуности одбаце.
Истичући и потенцирајући да је он за Европску унију (као да пицулад нису) иако су пешачили, возили бицикле, пливали, летели, трчали, пузили до Брисела и Стразбура, поставио је питање зашто се од њих тражи да на изборима не учествују.
Није ово прва свађа парламентарне тајкунчади са ванпарламентарним делом пицулади, али је прича много компликованија кад се покуша описати које све фракције блокадера-терориста постоје и зашто се свађају. Ипак, могуће је дефинисати неколико група:
Међу ванпарламентарним блокадерима постоје: жаклинисти, ломпаристи и ђокисти.
Прва група, жаклинисти, су конзуматори пропаганде са Тајкунско-терористичке лажовизије (ЛЛЖ). Смисао постојања проналазе у набијању прегледа на исечцима и јављањима Жаклине Таталовић на YоуТубе. Да, у питању је она пропагандисткиња са Нацистичка Н1 (НН1) која је лагала да јој је покојни председник САНУ Никола Хајдин деда.
Најдуховитији човек у универзуму за њих је Зоран Кесић, а ако би пленум рекао да сопствене родитеље треба да лише живота, не би им представљало проблем, јер – Ја признајем само суд свог пленума!
Друга група, ломпаристи, су салонски националисти који би волели да смеју да се потуку на трибинама фудбалског стадиона, али их у томе спречава мајка код које живе у једнособном стану. Извели би девојку на неко лепо место кад би имали новац, али нажалост немају посао….на срећу немају девојку.
Трећа група, ђокисти, верују да је УКП у згради ректората пронашао „председничког кандидата“ када су дошли у склопу истраге о смрти студенткиње Милице Живковић на Филозофском факултету. Ради се о дубоко верујућим људима. Налепнице да „студенти побеђују (Србију)“ су им досадне, а Мали Ђокица (Владан Ђокић) би одлично изгледао на фресци/икони. Праве се да не чују добро када им неко каже да је ректор Ђокић био члан СНС-а и да се добро окористио и о СНС и посебно о државу Србију док није умислио да може да постане нови Карађорђе (иако Црни Ђорђе сасвим сигурно није био геј).
Ни ове три групације нису монолитне. Штавише…. постоје жаклинисти који се деле на Нацистичка Н1 (НН1) и Нацистичка НоваС (ННС) жаклинисте. Ови други, који више воле нескривене таблоиде, могли би да замене Жаклину са Јеленом Обућином, али је ових Жаклининих жаклиниста више, нису јачи, али имају маказице за нокте којима могу да те повреде.
Такође, постоје и ломпаристи који нису сви млаки, неки су чак и СПО „десничари“. Да је почетак августа 1995. године, не би бранили српски народ у Републици Српској Крајини, већ би се трезнили од прославе злата на ЕП у кошарци. Пошто је данас 7. мај, спремају се за одлазак на Равну Гору сутра, али тамо неће бити са четницима који имају ратно искуство, они воле четнике из фотеље, какви су и сами.
Ломпаристи имају и тај део који су и сада чланови опскурне странке која још увек постоји, а зове се Нови ДСС. Нико не разуме зашто се странка која постоји од 1992. године зове „Нови“, а никоме није јасно ни зашто им је Француз, тј. француски држављанин, председник странке. Све што тај део ломпариста зна је да ће увек за грош најгорег другосрбијанског, неолибералног, србомрзачког шљама, да изда и земљу и народ и националну идеју.
Међу ђокистима, идолопоклоницима вође култа Владана Ђокића итекако постоје разлике. Један део верујућих би да уништи СПЦ у потпуности, други би само да храмове претвори у пабове и кафане, јер: „Шта ће нам попови и цркве“? Трећи би их јахали врло радо, ал’ ни попови нису што су некад били. Сад су спремни да се бране, а имају и своју земљу иза себе, а Светог Саву и свету Цркву испред. Стоје заједно са својим народом и моле се Богу за спас Србије. На све делове ђокиста та молитва делује као бели лук на вампира или света водица на ђавоиманог човека.
Ово је само део онога како се деле ванпарламентарни блокадери терористи и због чега је могућност да заседну за врат Србији неизводљива, јер би била погубна по њих саме. Парламентарни део секташког покрета, пак, дели се на још више фракција, али покушава да се уједини, наравно око потпуно погрешне идеје.
Наиме, разумевајући да ће им полунаркомани са пирсинзима у устима, ушима и стомаку, забости глогов колац у срце тако што им неће дати да изађу на изборе, одлучили су се, под командом Драгана Ђиласа, да се окупе на једно место и под једну заставу.
Не, не, наравно да застава није српска. Немојте да сте смешни. Српска застава се злоупотребљава само кад се пешачи, бициклира, измишља звучни топ, Јовањица, смрт дечака у Ваљеву на протесту и сл. Када се окупља тајкунчад, то је увек под заставом, тзв. бриселушом.
Покушало је прво пет субјеката са по 5 чланова сваки, да се окупи да би их било 25, међутим један је одуст’о, остало их четири. Фантастична европеидна четворка покушала је да опозиционом телу подметне причу о Европи, Европској унији, сматрајући да ће успети да привуку подршку.
На њихову несрећу, Срби нису заборавили на шта је личила Србија 2000-их година. И поменута Јелена Обућина им је забола нож у леђа признајући да се у Србији живи одлично. Наравно, до 2012. године Србија је буквално била земља Трећег света, то знају и европеидни робови, који јуре у Брисел на ноге гаулајтерима и штурмбанфирерима.
Срби већ 14 година шаљу поруку да ни под којим условима и претњама не желе повратак на период пре 2012. године. Не ради се ту чак ни о распаднутој економији, ни о недостатку радних места, ни о гладнима, што је све била свакодневица за њихово време, већ је ствар у принципу.
„Превари ме једном – убио те Бог. Превари ме други пут – убио те Бог. Превари ме трећи пут – убио мене Бог“. Срби су одлучили да не чекају трећи пут, јер ће их поразити одмах, једном заувек.
