Марија Васић, професорка и истакнута гласноговоорница блокадерског покрета, поново је изазвала бурне реакције изјавама у којима је отворено омаловажавала велики број грађана Србије. Овога пута на мети су јој се нашли гледаоци емисије „Колегијум“ на Информер телевизији, чији је ниво образовања довела у питање, док је саму емисију упоредила са „септичком јамом“.
Уместо критике садржаја, уређивачке политике или ставова изнетих у програму, Васићева је изабрала да удари на публику – људе које не познаје, али их је, само због њиховог избора телевизијског програма, представила као необразоване, примитивне и неспособне да самостално процењују медијски садржај.
– Мени је чак дегутантно да коментаришем „Колегијум“. То је као да смо се окупили испред септичке јаме и сад гледамо шта је унутра. Која је поента уопште гледања и ко то гледа, и ко уопште може временски да испрати ту токсикацију и све то. Стварно бих волела да видим фоторобот просечног гледаоца „Колегијума“, да неке социолошке студије покажу из које друштвене структуре долази, колико има година, колико има разреда основне школе, да ли зна колико азбука има слова и тако даље – рекла је Васићева у једној емисији.
Политичко неслагање претворила у понижавање грађана
Оваква изјава далеко превазилази границе политичке или медијске критике. Питањима „колико разреда основне школе“ имају гледаоци и „да ли знају колико азбука има слова“, Васићева их директно исмева и потцењује на основу претпостављеног образовања.
Посебно је недопустиво да професорка и просветна радница људе разврстава према томе „из које друштвене структуре“ долазе, као да поједине друштвене групе немају довољно знања, вредности или способности да самостално одлуче шта ће гледати и какве ће политичке ставове заступати.
У демократском друштву свако има право да критикује телевизијску емисију, новинаре и уређивачку политику. Међутим, Васићева није полемисала са ставовима изнетим у „Колегијуму“, већ је напала и понизила његове гледаоце. Њихов медијски избор повезала је са „токсикацијом“, док је захтевом да се направи „фоторобот просечног гледаоца“ покушала да читаву публику представи као друштвено и образовно инфериорну.
Поређење емисије са „септичком јамом“ представља и увреду за новинаре, уреднике, сниматеље, реализаторе и све друге медијске раднике који учествују у стварању тог програма. То више није аргументована критика, већ језик презира према свима који не припадају њеном политичком и идеолошком кругу.
„Мислећи свет“ су само они који мисле као она?
Васићева је потом оценила да су књиге, професори и „мислећи свет“ противници актуелне власти.
– Непријатељ овог режима јесте књига, јесу професори и јесте мислећи свет – навела је она.
Том поруком направила је још дубљу поделу међу грађанима. Политичке истомишљенике представила је као образовани и „мислећи“ део друштва, док је за гледаоце медија чија јој се уређивачка политика не допада поставила питање да ли су завршили основну школу и знају ли број слова у азбуци.
Испада, према таквом тумачењу, да су паметни, образовани и способни за критичко размишљање искључиво они који деле њене политичке ставове, док су сви остали мање вредни, неуки и недостојни уважавања. Управо је такво присвајање права на знање и разум једна од најотворенијих манифестација политичке искључивости и друштвеног елитизма.
Претходно вређала и вернике СПЦ
Ово није први пут да Васићева својим изјавама вређа велике групе грађана. Пре неколико недеља изазвала је осуду јавности када је у емисији „Утисак недеље“ чекање верника у реду за целивање Појаса Пресвете Богородице назвала „примитивним фетишизмом“.
Тада су на мети били верници Српске православне цркве, а сада су то гледаоци једне телевизијске емисије. Образац је исти – сви који не припадају њеном политичком и вредносном кругу представљају се као примитивни, необразовани или недовољно способни да разумеју свет око себе.
Посебно је срамотно што такве речи изговара неко ко се бави образовањем. Задатак професора требало би да буде подстицање дијалога, знања и међусобног поштовања, а не понижавање људи због њиховог образовања, друштвеног положаја, верских уверења или медијских навика.
Васићева има право да не гледа „Колегијум“ и да се не слаже са његовом уређивачком политиком. Нема, међутим, право да због тога вређа грађане, мери њихову интелигенцију, пребројава им разреде основне школе и читаве друштвене слојеве проглашава мање вредним. То није борба за слободу мишљења, већ покушај да се слобода мишљења призна само онима који мисле исто као она.
