Српско-амерички фолк хорор филм „Мудбрицк – Култ мртвих“, у режији Николе Петровића, премијерно ће бити приказан 15. јануара у МТС дворани, а од 16. јануара, биће доступан у биоскопима широм Србије у дистрибуцији Делиус филма.
Главне улоге у филму тумаче Филип Броди и Ендрју Ховард, глумци са богатим искуством у холивудској филмској индустрији.
Реч је о фолк хорор драми која се одвија у забаченом селу Чиниглавци, надомак Пирота, и инспирисана је стварним догађајима.
Прича прати Пола, који се након очеве смрти враћа у стару породичну кућу од блата, где га обузима осећај језе и необјашњив страх. Откривши везе своје породице са словенском митологијом и пактом са богом Велесом, Пол креће на путовање кроз мрачну прошлост. Филм истражује сложеност породичних односа, наслеђених проклетстава и сукоба који прете да униште све што је остало од породице.
Редитељ Никола Петровић за Еуронеwс Србија каже да га је на снимање овог филма инспирисала прича коју су му причали његови дека и бака о човеку из њиховог села који је убио брата због наследства.
„Мени је та прича увек била тужна и страшна и када сам одрастао и како сам сам некако кренуо да имам раскол са породицом и братом, схватио сам колико је та прича за мене још битнија и колико желим да од ње направим нешто с чим могу сви да се поистовете“, каже Петровић.
„Лептирица“ као једна од референци
Редитељ истиче да је оно што ово остварење издваја у односу на остале хороре, то што садржи елементе словенске митологије, која се код нас и у свету није много обрађивала.
„Код нас, мислим, фолклорни хорор не постоји у тој мери, колико бих ја желео или неки други љубитељи хорора. На пример, постоји ‘Лептирица’, ‘Свето место’ и ми сад покушавамо да се ту негде убацимо“, објашњава филмски аутор.
„Лептирицу“ је, каже гледао и као мали, а и у одраслом добу, али истиче да је реч о култном филму на који се осврћу многи филмски ствараоци.
„Недавно сам чуо да се редитељ надолазећег филма ‘Носферату’ (Роберт Егерс) осврнуо на ‘Лептирицу’ када је тражио инспирацију за свој филм“, каже Петровић.
Интересантно је да је ово остварење једно од ретких из америчко-српске продукције, а наш саговорник каже да је од почетка планирао да буде интернационално.
„Све се ту некако лепо склопило. Сарадња са америчком страном продукције је супер прошла и они су препознали потенцијал овог сценарија и тога да нешто што је тако аутентично дође и до америчке публике“, каже редитељ.
Аутентична прича
Пошто је инспирацију за филм нашао у причама свог деде, било му је важно да се филм сними управо у његовом селу – Чиниглавцима. То је директорки фотографије Ани Мелентијевић представљало посебан изазов.
„Обично можемо да бирамо локације, али овде смо морали да том месту да урадимо све што треба и од сто сцена које смо имали у филму, сто је морало да буде ту. На крају је то било супер, јер све изгледа јако аутентично“, објашњава Мелентијевић.
„Имали смо премијеру на једном фестивалу у Шпанији и Шпанци нису толико добро реаговали колико су Американци. Баш их је негде дирнула та прича. Да ли је и они негде имају те породичне проблеме који су можда слични нашим? Ја то не могу тачно да кажем, али делује ми да јесте тако, јер их је дирнула емоција. Мислим да срж овог филма заправо и није толико прича, колико је та емоција. Мислим да је израз генерацијска траума прави који описује овај филм“, каже Петровић.
Он истиче да оно што његов филм чини страшним нису никаква чудовишта или застрашујуће сцене, него атмосфера и осећај терора, који гледаоци имају током целог филма.
