Док се у Подгорици припрема ново обележавање 11. јула, власт Милојка Спајића и Јакова Милатовића наставља политички курс који је усмерен против интереса српског народа.
Злоупотреба дешавања у Сребреници из јула 1995. године више од три деценије служи у сврху напада на Србе, Србију и Републику Српску. Покушаји да се наш народ прогласи геноцидним сада стижу из Црне Горе, која, предвођена настављачима политике Мила Ђукановића и ДПС-а, Милојком Спајићем и Јаковом Милатовићем, преузима примат. Пре ње предводници кампање били су Хрватска и Федерација БиХ, којима доминирају хрватска обавештајна служба СОА и екстремистички муслимански елементи. Међутим, иницијативе из Подгорице да се 11. јул прогласи Даном сећања на непостојећи геноцид опасније су јер су део ширег фронта против српског народа, који је језички и културно већина у тој бившој југословенској републици.
Ране српског народа и чињеница да смо најбројнији избеглички народ у Европи, 30 година након етничког чишћења и погрома у злочиначкој акцији „Олуја“, протеривања из Федерације БиХ и од Срба очишћених Сарајева, Мостара и Зенице, не бледе и не боле мање. Након година страдања и крвавих ратова коначно су стигле године мира или су се Срби томе барем надали.
Монтенегрини настављају рад усташких и муслиманских екстремиста
Најпре су хрватске усташе нападале Србе повратнике и оне који нису пристали да под притиском напусте своја имања. Њих 500.000, окупљених прошлог јула на загребачком Хиподрому, где су са усхићењем слушали величање грозоморних усташких зликоваца на концерту Марка Перковића Томпсона, послали су своју јасну поруку Србима.
У Федерацији БиХ Срби су данас на нивоу статистичке грешке, а злочини над њима настављени су и у годинама непосредно након рата. Мало ко се данас сећа искасапљених и спаљених српских дрвосеча у околини Сребренице у мају 1996. године. Њих су убили послушници Насера Орића, дивљачки се иживљавајући над њиховим мртвим телима. Међутим, српска суза нема родитеља и за Србе правде нема.
Данас је опет јул и приближавамо се новој годишњици. Прошла је 31 година од дешавања у Сребреници. Више од три деценије Срби траже правду када је у питању тај градић у близини Дрине. Један читав народ је неправедно оптужен да је геноцидан, а читаво војно и политичко руководство пресуђено без ваљаних доказа. Ипак, ништа од тога не смета црногорским властима да доследно нападају сопствене грађане том хашком тезом неправде и србофобије.
Заправо, послератни напади хрватских и муслиманских екстремиста нису болели као претње Мила Ђукановића и екстремних монтенегрина да ће Срби и Црну Гору напустити на тракторима. Те претње сада у дело спроводе Спајић и Милатовић. Попут свог политичког оца и идеолошких претходника из Хрватске и БиХ, граде мит о геноцидним Србима усвајањем резолуција о Сребреници и увођењем Дана сећања на непостојећи геноцид.
Ово последње управо је продукт резолуције усвојене у јуну 2021. године. Треба се увек подсетити да је резолуцију усвојила Скупштина уз гласове опозиционог ДПС-а, на иницијативу Владе Здравка Кривокапића, који је наводно победио тај исти ДПС и проусташки режим Мила Ђукановића. Здравко и његови сведоци, уз учешће Демократа Алексе Бечића, УРА-е Дритана Абазовића и бившег режима Мила Ђукановића, забили су нож у леђа читавом српском народу.
Касније су, подло, то покушали да „исправе“. Наиме, велика превара Срба у Црној Гори настављена је и када је усвојена резолуција о Јасеновцу, Дахауу и Маутхаузену у јуну 2024. године. Онако како то само знају издајници, резолуција је колоквијално, у проусташким црногорским медијима, везивана за Јасеновац, а заправо је Јасеновац злоупотребљен, па су тој усташкој фабрици смрти придодати и нацистички логори како би сви били задовољни.
Званична коалиција проусташког ДПС-а и Европа садиста преко Сребренице?
Управо то да сви буду задовољни, на рачун Срба, гледамо ових дана у црногорској Скупштини. Министар за људска и мањинска права Фатмир Ђека, представник албанске мањине, покренуо је најновију иницијативу да се реализује одредба из резолуције о Сребреници из 2021. године о увођењу Дана сећања.
Данас, када су Покрет Европа сад, како их колоквијално називају „Европа садисти“, Милојка Спајића и ДПС Мила Ђукановића никада ближи формализовању коалиције, јасно је да Срби више нису потребни. Није потребан ни председник Скупштине Андрија Мандић, који је пристао на више уступака, покушавајући да увери монтенегринске усташе да је могућ суживот. Није потребан ни Милан Кнежевић, јер је већ изашао из власти, а она је опстала.
Представници мањих партија који се изјашњавају или представљају као Срби, Горан Даниловић из Уједињене Црне Горе или Владимир Јоковић из Социјалистичке народне партије, тек нису потребни. Пузајућа коалиција ДПС-а и Европе сад могла би да буде формализована након усвајања још једне антисрпске иницијативе, а Срби заувек избачени из власти и друштвених токова.
Како изгледа антисрпски рад Милојка Спајића и Јакова Милатовића најбоље је описао председник СНС и саветник председника Србије за регионалну сарадњу Милош Вучевић.
„Настављају забране уласка српских држављана, настављају прогон Срба, забрањују српски језик и тробојку… То је све тужно и лицемерно за једну државу која се наводно залаже за европске вредности. Антисрби који су захваљујући Србима дошли на власт све раде против виталног интереса српског народа. Сад поново покрећу неку иницијативу да се 11. јул прогласи за Дан сећања на жртве наводног геноцида у Сребреници, стављајући жиг геноцида на српски народ. Навикли смо на њихове „прљаве игре“. Памтимо шта су радили у УН пре две године када је председник Вучић бранио интересе српског народа, међународно право и правду. За разлику од њихових „прљавих работа“, Србија наставља да ради свој посао, да расте и развија се, да јача економски, да јача свој међународни положај, да буде још снажнији лидер целог региона, безрезервно чувајући свој народ и бранећи његове интересе у целом региону. Наставићемо још снажније да помажемо српске културне институције у Црној Гори, да помогнемо да чувају српски језик и ћириличко писмо“, навео је Вучевић.
Заиста, „прљава работа“ антисрпских представника који су на власт зајахали гласовима Срба, а наставили и појачали антисрпски рад Мила Ђукановића, ући ће у историју као најнечасније дело. Оних 3.267 Срба из српског Подриња, убијених од стране Насерових кољача, небески су заштитници целог српског народа, али и вечна срамота оних који на њих пљуну.
У Спајића и Милатовића данас гледају тромесечна беба Мирјана Петровић и дванаестогодишњи Слободан Стојановић, зверски убијени, којима не требају трули компромиси ради опстанка на власти, већ правда! Правда и истина су такве да су Срби жртве, а не геноцидан народ, и то би Спајић и Милатовић требало да знају.
