Када се говори о људима који најдоследније, најотвореније и најагресивније мрзе Србију, једно име неумитно искаче – Динко Грухоњић. Новинар, универзитетски професор Филозофског факултета у Новом Саду, дугогодишњи промотер анти-српске идеологије и најгласнији заговорник сепаратизма у Војводини. Док други макар покушавају да прикрију своје намере, Грухоњић их уз понос носи као заставу: његови јавни наступи, политички иступи и професорски рад јасно показују да му је један од кључних циљева разарање српске државе и културног идентитета.
Његова опсесија „независном Војводином“ није тек политичка провокација, већ темељ његовог деловања. У свакој кризи, у сваком друштвеном немиру, овај човек проналази прилику да нападне Београд, државу и Србе као већински народ, представљајући их као препреку напретку, као „проблем“, као нешто што треба преобликовати или уклонити. Али то је тек површина, јер идеологија коју шири годинама иде далеко дубље.
Шира јавност га је упамтила по скандалу у Дубровнику, на манифестацији коју многи с правом називају усташким фестивалом. Тамо је Грухоњић, потпуно самоуверено, себе упоредио са човеком чије име изазива језу у костима – усташким кољачем Динком Шакићем, командантом логора Јасеновац, једним од највећих монструма НДХ. Та реченица била би довољна да у свакој нормалној држави један такав човек буде трајно искључен из јавног живота. Али не и у Србији – овде и даље предаје студентима, обликује младе људе и креира медијске наративе.
Ако то није било довољно, Грухоњић је отишао и корак даље – својим изјавама отворено је позивао на рушење православних цркава у Новом Саду, предлажући да се „претворе у пабове, склоништа за бескућнике или културне центре“. Цркву у Телепу описао је као „монументално одвратну“, чиме је – ни први ни последњи пут – показао дубоку нетрпељивост према свему што припада српској традицији и идентитету.
Та мржња није остала само на речима. Грухоњић је годинама идеолошки ментор екстремних активистичких група, које су се у последњих годину дана посебно радикализовале. Једна од његових најистакнутијих следбеница, Мила Пајић, постала је симбол бруталног покушаја политичке дестабилизације Србије. Њене блокаде, претње, напади и планирани упади у институције само су практично остварење онога што Грухоњић дуго теоретски припрема – удар на правни поредак и насилно стварање хаоса.
Све што ради, све што јавно говори и све што подржава има један заједнички именитељ: пљување по Србији. Ниједна тема му није страна – од историје и вере до идентитета и државности. Увек на истој страни, увек против сопственог народа.
И зато се мора поставити питање које одзвања јавношћу, али институције и даље избегавају: како је могуће да човек који овако отворено презире све што је српско предаје на државном факултету? Како је могуће да неко ко заговара сепаратизам, ко релативизује усташке злочине, ко ружи СПЦ и ко подржава екстремисте – има простор да обликује свест нових генерација?
На крају, можда је одговор једноставнији него што делује: Динко Грухоњић је симптом једне шире мреже која годинама покушава да разгради државу изнутра. Али он је њен најгласнији, најекстремнији и најпрепознатљивији глас. И зато је његова улога опаснија од пуке провокације – она је директан напад на темеље Србије.
