У доба када хиљадама врста прети ризик од истребљења, научници су осмислили радикално решење: изградњу трезора са свим узорцима ДНК најважнијих угрожених створења и то на Месецу.
Међународни тим стручњака каже да претње климатских промена и губитка станишта превазилазе способност човечанства да заштити дивљи свет и захтевају хитну акцију.
Биорепозиторијум сачуваних ћелија заједно са ДНК могао би да се користи за подстицање биолошке разноврсности у мањим популацијама угрожених врста или за клонирање и стварање нових јединки у случају најгорег сценарија – њиховог потпуног истребљења.
Трезор „Судњег дана“
Изградња репозиторијума за чување биолошких узорака за случај катастрофе није нова идеја. Свет већ има светску банку семена на Свалбарду, далеком норвешком острву унутар Арктичког круга, у ком се чувају замрзнуте семенке биљних култура које се користе у исхрани људи. Међутим, чак ни и овај трезор „Судњег дана“, како га често ословљавају у страним медијима, није у потпуности безбедан у ери климатских промена. Наиме, пре неколико година његове просторије су поплављене услед топљења пермафроста, али је штету претрпео само ходник на самом улазу.
„Да ту није било људи, поплава је могла да уништи биорепозиторијум“, каже за Гуардиан др Мери Хејџдорн, једна од аутора новог предлога о изградњи базе на Месецу.
Рат такође представља претњу оваквим установама на Земљи, а Хејџхорн, која ради на Биолошком институту за зоологију и очување природе „Смитсонијан“, помиње и пример уништавања украјинске банке семена 2022. године.
„Све у свему, идеја о безбедном, пасивном биорепозиторијуму за чување Земљиног биодиверзитета делује као заиста добра идеја“, каже она.
Лунарна банка ДНК би била ван домашаја климатских промена, геополитичких догађаја и других катастрофалних појава на Земљи. Природно ниске температуре на Месецу обезбеђивале би да узорци остану замрзнути током целе године, без потребе за људском контролом или вештачког извора енергије.
У дубоким кратерима у близини поларних регија на Месецу, који никад нису изложени сунчевој светлости, температуре достижу и до -196 степени Целзијуса, што је довољно да се узорци очувају чак и за будуће клонирање.
„Да би клонирање било једна од опција, потребне су нам живе ћелије“, објашњава др Бет Шапиро, професорка еколигије и еволуционе биологије на Универзитету у Санта Крузу, која није учествовала у подношењу предлога за изградњу лунарног биорепозиторијума.
То значи да није могуће клонирати, на пример, вунастог мамута, само на основу остатака његовог ДНК, него је за спречавање истребљења потребно да се прикупе узорци ткива и чувају тако да ћелије остану живе, што је могуће само на изузетно ниским температурама.
Имамо ли план Б?
Овакав пројекат не би био једноставан, али поједине технике су већ испробане и дале су резултате. Наиме, Хејџдорн је са својим тимом уз помоћ криопрезервације успела да сачува живе ћелије рибе Астерроптерyx семипунцтата која је кључна за одржавање здравља екосистема коралних гребена.
Поред оних којима прети ризик од истребљења, приоритет у лунарном репозиторијуму имале би врсте са важним улогама у ланцу исхране. Кроз пажљиву селекцију, могле би да обезбеде евентуално очување врста на Земљи или стварање нових популација на другим планетама, уколико их људи колонизују.
Хејџдорн верује да такав „трезор“ има будућност, али да га већина наших савременика неће дочекати.
„Ми знамо како то да урадимо и ми то можемо и хоћемо, али ће можда бити потребне деценије да у томе и успемо“, каже она.
Имајући у виду трошкове и изазове које такав пројекат носи, његови критичари сугеришу да би фокус требало померити на очување врста, пре него што буду истребљене. Ипак, Хејџдорн сматра да су обе стратегије неопходне за опстанак што је могуће већег броја живих створења.
„Ако размишљамо линеарно, а не паралелно, наћи ћемо се у проблему. Ако кажете: ‘Ја ћу то у радити овако’ и не успете, који је онда план Б?“, каже научница.
Кључни будући кораци су осмишљавање паковања за замрзнуте узорке, који могу да обезбеде њихово преживљавање у условима свемира, као и логистике транспорта тих узорака на Месец.
