Демилитаризација оружаних група у Сирији је први корак ка нормализацији ситуације, посебно у северним и источним деловима земље, премда у данашњем саопштењу како од вршиоца дужности премијера, тако и од новоименованог министра одбране, није детаљно наведено које су то оружане група пристале да положе оружје.
За Сирију и прелазну владу Хајат Тахрир ал-Шама, унутрашњи мир не би требало да има карактеристике педесетогодишње владавине породице Асад – насилне тишине, и управо из тог разлога је важно да званичници организације, која од 8. децембра држи земљу у својим рукама, обавесте јавност да ли се Курди и Национална војска Сирије убрајају у ово посебно решење.
Такође је важно утврдити да ли у овом споразуму, који не прецизира да ли чланови ових група подлежу ономе што ХТС жели да претвори у војску земље, постоји временски оквир за прекид сукоба. Анкара је индиректно, за сада, саопштила да ће имати најважнију улогу у обучавању сиријске војске, и то – пошто није демантовано, може дати главну улогу оружаним снагама групе коју је годинама подржавао Реџеп Тајип Ердоган са огромним количинама средстава и оружја, а која је иначе завршила као друга у борби за власт.
Оружани сукоби и напади на циљеве како од стране Националне војске тако и од ПКК-а, нису престали и јасно је да ће се таква ситуација тешко променити у блиској будућности – посебно ако не дође до интервенције САД-а у корист Курда и Турске у корист Националне војске. Данас, више него икада, Турска изгледа спремно да затражи демилитаризацију и, идеално елиминацију ПКК-а и неће пропустити ту прилику.
ХТС је данас очигледно ближа Анкари, што ће повећати притиске према северним границама и Курдима, али ХТС и Анкара треба да разумеју да се околности због непредвидивости ситуације лако могу променити. Четрдесет и седми председник САД-а не жели америчку присутност у региону, али 2.000 америчих маринаца неће отићи барем до краја јануара. Са тренутном владом и председником Џоом Бајденом, наређења су јасна и становништво Курда ће наставити да се штити америчким оружјем до даљњег. Истовремено, чини се да ће Турска наставити да подржава прелазну владу, док ће истовремено одржавати везе са паравојним формацијама на истоку.
Поред Турске, контролу у региону такође потражује и Израел са следећом америчком администрацијом. Иако Тел Авив данас можда није директно отворио дипломатске канале са Дамаском, иако окупира Голанску висораван и има најјачу и најбоље спремну војну машинерију у региону, Бењамин Нетањаху неће остати „неми посматрач“ онога што Ердоган и Анкара спроводе.
Ако су намере Доналда Трампа заиста да повуче америчке трупе из Сирије, вероватнији сценарио је да ће Вашингтон од фебруара пребацити одговорност на Анкару и Тел Авив. С обзиром на пријатељство које нови амерички председник негује са израелским премијером, Анкара би требало да буде веома опрезна у својим наредним корацима. Трамп воли да отворено подржава своје пријатеље и у потенцијалном сукобу између Ердогана и Нетањахуа, амерички председник је већ направио избор. Нажалост, у овом сценарију не треба очекивати да ће се Ердоган повући и не треба искључити могућност могућег рата између Израела и Турске на сиријској територији.
Либански парламентарац за Еуронеwс Србија: Асадов режим више од 50 година представљао извор нестабилности за Либан
„Божић је званични празник у Сирији“
Ипак, потези лидера ХТС-а Ахмеда ал-Шаре, првобитно познатог под именом Абу Мохамед ал Голани, ка нормализацији односа, као и поруке, остају динамични и прилично гласни. Паљење божићне јелке изазвало је још једном тренутни одговор прелазног председника земље.
„Божић је званични празник у Сирији“, била је одлука ванредног министарског савета, али и доказ Западу и мањинама у земљи да се проблеми могу решити.
С обзиром на то да ће наредни проблеми бити много сложенији и компликованији, више нико не би требало олако да узима чињеницу да ће се Ал-Шара дуго задржати у политичком животу Сирије.
