Председник Турске, Реџеп Тајип Ердоган, недавно је позвао међународну заједницу да призна независност самопроглашене Турске Републике Северни Кипар — територије коју је Турска окупирала 1974. године.
„Време је да међународна заједница прихвати реалност на терену“, поручио је Ердоган.
Сукоби и тензије прате Кипар још од проглашења независности 1960. године. Овај захтев изнео је управо на годишњицу турске инвазије на Кипар. Кипарски Грци, који чине око 80 одсто становништва, залагали су се за енозис, односно уједињење Кипра и Грчке, док су Кипарски Турци, који чине око 18 одсто, захтевали таксим – поделу острва.
Обе заједнице биле су незадовољне тадашњим политичким уређењем. Кипарски Грци сматрали су да је учешће Турака у власти несразмерно велико у односу на њихову бројчану заступљеност, док су Кипарски Турци оптуживали Грке за монополизацију власти, с обзиром на то да је функцију председника обављао архиепископ Макариос III.
Управо је Макариос 1963. године предложио 13 уставних амандмана, што су Кипарски Турци одбили, оптужујући Кипарске Грке за једнострану промену устава. Те године избили су међуетнички сукоби у којима су погинуле стотине људи с обе стране, а већ 1964. године на Кипар су распоређене мировне снаге Уједињених нација.
Сукоби су кулминирали десет година касније. Војна хунта у Атини организовала је државни удар којим је свргнут архиепископ Макариос III, јер су га сматрали противником уједињења Кипра с Грчком. На његово место постављен је Нико Самсон, грчки националиста и бивши припадник паравојне формације ЕОКБ, са задатком да спроведе енозис.
Као одговор на државни удар, Турска је пет дана касније извела инвазију на Кипар, како би – према сопственим наводима – заштитила турско становништво. Инвазија је спроведена у две фазе, од 20. јула до 18. августа 1974. године, и резултирала је окупацијом трећине острва, односно око 36 одсто територије, укључујући и северни део главног града Никозије.
Турски напад на Кипар довео је до пада војне хунте у Грчкој, коју су побуњеници оптужили за недовољну помоћ Кипру током инвазије. Током сукоба погинуло је између 5.000 и 6.000 кипарских Грка и око 1.000 кипарских Турака. Као последица инвазије, са севера Кипра протерано је око 200.000 кипарских Грка, док је са југа острва протерано око 50.000 кипарских Турака.
На северу острва и данас је распоређено на десетине хиљада турских војника, док су власти у Анкари населиле око 50.000 људи из Турске на ту територију. Турска је 1983. године једнострано признала самопроглашену Турску Републику Северни Кипар, која се од тада налази под међународним ембаргом.
Ананов план за Кипар
Преговарачки процес, осим питања будућег статуса острва, оптерећују и турско војно присуство на северу, као и имовинско-правна питања расељених Грка и Турака. Један од најамбициознијих дипломатских покушаја за решавање кипарске кризе био је Ананов план, који је 2002. године представио генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан.
Према том плану, Кипар је требало да буде организован као федерација двеју држава – Кипарских Грка и Кипарских Турака – са шесточланим председничким саветом, ротирајућим председником и потпредседником, те дводомним парламентом. Турској заједници биле би загарантоване специјалне везе с Турском, а грчкој заједници с Грчком.
На референдуму 2004. године, кипарски Грци су одбили Ананов план, док су га кипарски Турци прихватили. План је пропао, а Кипар је исте године примљен у Европску унију као подељено острво. Европска унија третира Кипар као јединствену и недељиву територију, осуђујући турску окупацију северног дела острва, док се Турска залаже за формалну поделу Кипра.
Дипломатски напори интензивирани су од 2008. године. Делегације кипарских Грка и Турака састајале су се више пута, уз повремени напредак и честе застоје у преговорима, али без коначног решења.
Константинидис: Турска илегално напала Кипар супротно Повељи Уједињених нација
О захтеву председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана да међународна заједница призна Турску републику Северни Кипар као независну државу, говорио је правник Николас Константинидис из Никозије.
Говорећи о мотивима турског председника, наводи да је Ердоганов позив на решење у виду две државе у потпуности у складу с дугогодишњом геостратешком политиком Турске према Кипру.
Како каже, Турска настоји да кроз успостављање независне државе легитимизује окупацију северног дела Кипра, односно да оправда инвазију из 1974. године и накнадну контролу над тим подручјем.
„Морамо да се подсетимо да је од 20. јула 1974. године, пре тачно 51 годину, Турска илегално напала Кипар супротно Повељи Уједињених нација и међународном праву. Турска је наставила да игнорише резолуције Савета безбедности, многе друге одлуке и пресуде, да повуче своју окупацију, своју војску и да омогући грчким Кипранима да се врате у своје домове који се налазе на окупираним деловима“, каже Константинидис.
Напомиње да било какво решење мора да буде засновано на међународном праву и ЕУ – стеченом праву.
„Турска би требало да буде држава кандидат за чланство у ЕУ, јер је ЕУ захтевала да Турска призна Републику Кипар и да нормализује своје билатералне односе са свим државама чланицама, што, наравно, Турска није урадила до данашњег дана“, наводи саговорник.
Каже да у питању није никакво изненађење, јер је Турска још 1983. године „унилатерално и легално прогласила тзв. Турску Републику Северног Кипра окупираним деловима“, што је, како каже, Европски суд за људска права проценио као једну марионетску владу Турске, јер је у потпуности под контролом турске војске.
„Иако је било јако пуно преговора око проналаска решења за кипарски проблем током протекле 51 године, јасно је да Турска промовише легитимизацију сецесионистичке државе и да на крају жели да контролише читави Кипар и источни Средоземљ“, каже он додавши да то није нешто што Турска крије.
Напомиње да Ердоган и турски званичници настављају да промовишу неоосманску политичку доктрину, што подразумева и територијалне претензије које обухватају не само копно, већ и морске зоне – укључујући међународне воде у источном Средоземљу.
„Веома је важно подсетити се и да је Турска у претходним годинама нападала и друге земље, попут Сирије и северног Ирака. Нажалост, данас сведочимо како једна велика и утицајна држава све више поприма улогу насилника“, објашњава саговорник.
