Смрт полицајца Василија Лаловића (33), иза којег су остали супруга и троје деце, отворила је питање одговорности за вишемесечно јавно таргетирање којем је био изложен. Међутим, уместо осуде кампање у којој је његово име довођено у везу са догађајима у Ваљеву, поједини актери сада покушавају да фокус пребаце на сасвим другу страну.
Међу њима је и Биљана Лукић, која је на друштвеној мрежи Икс критиковала министра унутрашњих послова Ивицу Дачића.
– Дачић нам објаснио да овај полицајац није био део екипе психопата који су унаказили децу у Ваљеву. Да је одмах рекао који јесу, могао је, значи, овом човеку да спаси живот – написала је Лукић.
Таква аргументација изазива бројна питања. Уместо да се постави питање како је могуће да је човек месецима био јавно означаван и оптуживан без икаквих доказа, одговорност се покушава пребацити на полицију због тога што није јавно саопштавала идентитет других службеника.
Суштина проблема, међутим, није у томе ко јесте или није био на одређеном задатку, већ у чињеници да је један човек био изложен озбиљним оптужбама без потврђених чињеница. Управо због тога у јавности се овакве поруке тумаче као покушај релативизације сопствене одговорности за атмосферу у којој је дошло до јавног линча.
Подсетимо, министар унутрашњих послова Ивица Дачић изјавио је да полицајац Василије Лаловић није учествовао у догађајима у Ваљеву и да је био изложен бруталним лажним оптужбама.
– Бруталне лажне оптужбе и напади блокадера и опозиционих партија на њега и његову породицу, иако он уопште није био на послу, нити учествовао у догађајима у Ваљеву, били су превелики терет за полицајца Василија Лаловића. Није издржао. Иза њега је остало троје деце и супруга. Искрено саучешће породици. И велика срамота за оне који су га лажно оптуживали – навео је Дачић.
Без обзира на политичке разлике, остаје чињеница да се у оваквим ситуацијама намеће питање одговорности за јавно изречене оптужбе. Када се нечије име и фотографија месецима деле уз тврдње које нису потврђене, последице могу бити несагледиве.
Због тога су покушаји да се, након трагедије, расправа пребаци на питање зашто полиција није јавно именовала друге службенике, уместо на чињеницу да је један човек био лажно таргетиран, изазвали оштре реакције дела јавности. Многи сматрају да такав приступ не представља суочавање са последицама јавног линча, већ покушај да се одговорност измести са оних који су учествовали у ширењу непроверених оптужби.
