Одсуство Андрије Мандића са обележавања страдања српског народа у Мркоњић Граду представља тежак политички и морални промашај. За човека који је деценијама своју политичку легитимацију градио на борби за права Срба, непојављивање на месту где се одаје пошта жртвама злочиначке акције „Олује“ шаље поруку коју никаква накнадна објашњења не могу лако избрисати.
Још поразнија је чињеница да је званична Црна Гора одлучила да има свог представника у Книну, на обележавању операције коју Срби памте као симбол прогона, егзодуса и страдања, док у Мркоњић Граду није било њеног највишег државног функционера. Ако је Мандић заиста желео да покаже да се са таквом одлуком не слаже, имао је прилику да то учини најјачим могућим политичким гестом, а то је присуство међу српским жртвама. Ту прилику није искористио. У мркоњићкој колони ће стајати Вучић, Додик, Кнежевић… док ће Мандић чувати фотељу…
Политичар који годинама говори да је заштита српског народа његова најважнија мисија не може себи да дозволи да управо на дан сећања на највеће етничко чишћење Срба после Другог светског рата буде одсутан са централног помена. Такав поступак неминовно отвара питање да ли су принципи које је годинама заступао остали исти или су уступили место политичком комфору и политичким калкулацијама.
Посебно забрињава чињеница да се из кабинета председника Скупштине није могло чути ни јасно противљење одлуци да Црна Гора пошаље свог представника у Книн. Када је реч о темама које су деценијама биле у самом средишту Мандићеве политике, ћутање се тешко може посматрати као пука уздржаност. У политици, одсуство и тишина често имају исту тежину као јавно изговорене речи.
Све то није изолован случај, већ одраз дубљег политичког обрасца који је последњих година све видљивији у врху црногорске власти. Када подаништво постане основна политичка врлина, а доследност уступи место непрекидном прилагођавању тренутним интересима и спољним очекивањима, настаје оно што се може описати као својеврсна хиперинфлација морала. Другим речима, стање у којем се принципи свакодневно обезвређују, а некада чврста политичка уверења постају роба за једнократну употребу.
У таквом политичком амбијенту није тешко да власт склизне у аутошовинистичку фарсу: у ситуацију у којој се сопствено историјско памћење и националне трагедије потискују у други план, док се политичка енергија улаже у потезе који треба да задовоље туђа очекивања. Одсуство Андрије Мандића из Мркоњић Града биће у надолазећим временима симбол много озбиљнијег проблема – раскорака између политике која се годинама обећава бирачима и политике која се спроводи када дођу тренуци у којима се доследност најлакше проверава.
Мандићу, колона те чека.
Док се у Мркоњић Граду буду читала имена страдалих и прогнаних, твоје име неће бити међу онима који су дошли да одају пошту. Твоје име ће остати пак забележено да си изостао онда када је присуство било важније од сваког европског пута или новог (српског) одговора…
Срби памте „Олују“. Памте и оне који су стајали уз свој народ. Али памте и оне који су, када је требало да буду тамо, изабрали да не дођу.
Ни то се не заборавља.
