Фабрика обуће „Веро“ из Апатина нашла се у центру пажње јавности након тврдњи запослених о великом броју отказа. Према наводима, око 170 људи већ је остало без посла, док страхују да би отпуштања могла да буду настављена.
Поједини „независни“ медији пожурили су да пренесу причу радница, наводећи да од компаније нису успели да добију одговор. Како су објавили, на телефон фирме јавила се спремачица, која им је рекла да „у фирми нема никог главног“ и да не зна коме би могла да их упути.
И ту се поставља једноставно питање – како су новинари успели да дођу до спремачице, а нису дошли до Јане Маричић, директорке и сувласнице компаније?
Посебно када се зна да Маричић није непозната јавности и да је својевремено веома отворено говорила када се сама нашла са друге стране одлуке о престанку професионалног ангажмана.
Када јој 2025. године није продужен уговор на Академији уметности, Маричић је јавно говорила о начину на који је за ту одлуку сазнала. Навела је да се припремала за нову генерацију студената, а да је свега неколико дана пред пријемни посредно сазнала да неће наставити ангажман. Поручила је тада да би другачији однос сматрала „професионалним, честитим и људским“.
Управо зато данас се намеће питање: ако је било толико важно како је њој саопштено да неће наставити један професионални ангажман, како је онда велики број запослених у њеној компанији сазнао да остаје без посла? Да ли су радници били благовремено обавештени, да ли им је објашњено због чега остају без радних места и шта ће бити са онима који су још запослени? То су питања на која би одговор требало тражити управо од руководства компаније.
Није на одмет подсетити ни да је управо Јана Маричић јавно подржала студенте ФДУ у блокади. Зато се, у тренутку када се отварају питања о одговорности у компанији којом управља, намеће још једно питање – да ли се стандарди одговорности, солидарности и односа према људима које заговарају учесници и подржаваоци блокада једнако примењују и када се тичу њихових сопствених одлука?
Маричић је раније веома гласно говорила о одговорности других. Још 2021. године јавно је износила озбиљне тврдње о стању на Факултету драмских уметности, говорећи, између осталог, о психичком злостављању, злоупотреби положаја и сексуалном искоришћавању појединих студенткиња
Ако неко јавно говори о томе како би требало да изгледају институције, одговорност и однос према људима, грађани имају право да питају како ти принципи изгледају у пракси када одлуке директно утичу на егзистенцију великог броја породица.
Зато се на крају намећу два једноставна питања.
За Јану Маричић: да ли су запослени који су остали без посла добили онај „професионалан, честит и људски“ однос који је она својевремено очекивала за себе?
А за „независне“ медије: ако сте већ пронашли спремачицу – како сте успели да прескочите директорку?
