Било је то 9. јула 1956. године, нешто после 5 сати ујутру, када је тада двадесетпетогодишња Флора Карамоленгу, која је са својом породицом живела на Санторинију, чула “јак удар, попут грома”, који је затресао кућу у којој су становали у селу Меси Гоња. Чак и сада, у својој 94. години, сећа се свих детаља разорног земљотреса од 7,6 Рихтера који је погодио острво.
Санторини: Земљотреси, ерупције и катастрофе кроз историју
Чекајући у луци, у пристаништу Атиниос да отпутује за Пиреј због учестале сеизмичке активности на Санторинију, препричава те страшне тренутке из 1956. упоређујући их са оним што проживљава данас.
“Земљотрес се тада догодио нагло, попут грома. Сада је обрнуто, прво су мали, док чекамо велики”, каже Карамоленгу за Атинско-македонску новинску агенцију, наглашавајући да их брине то што не знају колико ће снажан бити земљотрес који се очекује.
Држећи свој штап, обучена у црно с марамом на глави, са сином Јоргосом који је придржава, сећа се одјекујућег звука и онога што је уследило након земљотреса магинитуде 7,6 Рихтера који је сравнио Санторини са земљом и оставио 53 мртвих, стотине повређених и рушевине.
“Била сам са оцем и децом своје сестре код куће када се чуо јак удар попут грома. Тада ми је тада викнуо да узмем децу и изађем напоље. Једно је имало две године и било је у кревецу, док је друго било на каучу са својим дедом, мојим оцем. Узимам једно дете из кревеца док се друго подигло на каучу и отишло у трпезарију”, прича Флора и наставља:
“Тата је тада успео да отвори врата трпезарије и избаци дете напоље, док се враћао да узме мене из једне спаваће собе како бих могла да одем у другу и пређем у трпезарију и изађем напоље из куће. Непрестано сам газила по рушевинама”
Флора чека укрцавање на трајект
Како каже, изнад куће постојала је једна шупа која се одмах урушила.
“Она је пробила у другу спаваћу собу док сам држала дете у наручју и покушавала да нађем излаз. Тата је узео дете из мојих руку и покушавао да отвори врата трпезарије да изађе напоље, али није могао. Врата су се померала горе-доле. Тада је нашао неки предмет који му је помогао да отвори и држи врата. Успела сам да пређем из једне спаваће собе у другу, а затим у трпезарију”, прича.
Након земљотреса, село Меси Гоња проглашено је неусловним за живот јер су се све куће урушиле.
“Дошли су и саградили цркву Светог Панкратија на једном брду јер је тај дан када је дошло до земљотреса био дан Светог Панкратија и њега прославља цео Санторини”
Рођена Санторинијка, 1960. године је отишла за Атину, удала се, а када је њен супруг отишао у пензију вратила се назад на острво, у Камари. Чекајући да се укрца на трајект, запитала се:
“Могу ли ја као стара жена да седим овде, неиспавана, не знајући колико ће све ово трајати? Како да спавамо? Не пролази… Јуче сам рекла сину ‘ти лези, а ја ћу те пробудити ако се нешто деси’. Овако дуго никада није било. Нисам уопште спавала”, каже деведесетчетворогодишња бака.
Јуче нешто после 16 часова, Флора Карамоленгу се укрцала на брод за Пиреј где ће боравити у свом дому у Атини барем 15 дана.
