На Правном факултету у Београду, једном од симбола борбе за правду и друштвену одговорност, догодио се парадокс који оголио разлику између парола и стварне солидарности.
Студент К.Г., њихов колега, води борбу за живот – терапија му даје наду, али њена цена је сурова: 520.000 динара на сваке три недеље, укупно осам милиона динара.
На пленуму, где блокадери иначе говоре о „друштвеној правди, солидарности и колективном добру“, појавио се предлог да се из донација прикупљених током вишемесечне блокаде факултета – уплате средства за лечење К.Г. Одговор? Хладнокрвно одбијање!
Видео можете погледати ОВДЕ.
Чак и предлог да се издвоји мањи део новца није прошао. И све то, како су неки рекли, да „не остану без хране“ – иако те залихе хране, прикупљене у енормним количинама, редовно завршавају у смећу. Не чуди нихова неосетљивост на људску бол и патњу. Када се узме у обзир сво ово малтретирање прво колега који желе за заврше академску годину, па онда и целог народа, што би се помогло било коме?!
Куповале се машине за бројање новца, толико је пара трпано у џепове блокадера, да су цифру да помогну колеги да се лечи могли да уплате и не осете да им фали у буџету.
Блокадери очигледно нису хумани, зато прави студенти јесу
С друге стране, студенти који бораве у Студентском парку, који нису део блокада и који су често били таргетирани, омаловажавани и спречавани да похађају наставу од стране пленумаша блокадера – управо су они показали шта значи хуманост и солидарност.
Без помпе, без аплауза и без конференција за медије, скупили су и уплатили 520.500 динара за лечење свог колеге. Они који само желе да уче, који осам месеци трпе малтретирање и физичко и психичко од стране блокадера, учинили су оно што други нису: ставили човека испред идеологије.
Видео можете погледати ОВДЕ.
То су студенти који су свакодневно пролазили кроз шпалире увреда, понижавања и претњи. Који су морали да се пробијају кроз ланце људи да би стигли до амфитеатра. Који су доживљавали да им се из руку отимају индекси, да се њихово право на образовање гази – само зато што нису пристали да клече пред политичком агендом шачице самопрокламованих вођа.
И баш ти студенти, који су носили терет блокада, који су прећутно трпели увреде да су „издајници“, „режимски људи“, „ботови“ – показали су да нису ни једно ни друго. Показали су да имају срце. Они су истински хероји ове приче, они који су, упркос свему, остали људи.
У времену када се све мери кликовима, селфијима и лажним паролама, они су изабрали тишину и конкретно дело. Они су одговорили на неправду – добротом. На мржњу – хуманошћу. На игнорисање – акцијом.
U njihovom svetu, solidarnost nije parola – to je način života. I zato, dok jedni skupljaju milione da bi kupovali politički uticaj, drugi tihim korakom spasavaju život. To je razlika između onih koji pričaju o pravdi i onih koji je žive.
K.G. nije simbol za transparent, on je stvaran mladi čovek, njihov kolega koji se bori za život. I dok jedni govore o pravdi na plenumu, drugi je sprovode u tišini. I zato će istorija ovog trenutka zapamtiti: pravu solidarnost nisu pokazali oni koji su je najviše pominjali – već oni koji su je stvarno živeli.
